S.P. Sveobuhvatnom prikazu Vašeg multimedijalnog opusa u regionu tokom 2010. i 2011. godine prethodio je dvadesetogodišnji boravak u Kanadi koji se ispostavio kao važan ne samo u ličnom već i u profesionalnom smislu. Ova promena se odrazila kako na teme koje obrađujete tako i na izbor medija izražavanja. Izlagali ste pritom na mnogim značajnim međunarodnim izložbama i bijenalima (Kuba, Portugalija, Albanija, Velika Britanija, Nemačka, Italija). U Kanadi ste izlagali na brojnim samostalnim i grupnim izložbama, a nedavno ste izlagali i kao jedan od 15 izabranih autora koji su predstavili savremenu umetničku scenu Srbije na izložbi Prigušena egzistencija u Nacionalnom muzeju likovnih umetnosti Tajvana u Tajčungu (R Kina). Vaše radove je videla publika na nekoliko kontinenata sa različitim kulturološkim nasleđem, pa i izložba Tri boje crvene se prezentuje u tri grada u Srbiji koje odlikuje multikulturalnost (Beograd, Zrenjanin, Subotica). Teme kojima se Vi bavite, pitanja rodnog identiteta, doma ali i političke teme koje prožimaju pitanja granica, egzila su Vama lično značajne ali i univerzalne, koliko je Vaš rukopis prepoznat u različitim kulturama?
V.P. Moj rad se bavi pitanjima granica, identiteta, egzila, doma, porodice, tranzicije, i prolaznosti. Ove teme su po svojoj prirodi primarno humanističke i socio-političke. Kroz svoj umetnički proces ja prvenstveno pokušavam da prenesem svoje lično iskustvo, povezujući ga sa univerzalnim političkim i socijanim kontekstom. Iako je moj rad autobiografski, moj umetnički jezik koristi simbole i metafore koje su otvorene za intrepretaciju i dijalog, i samim tim prilagođene univerzalnijem kontekstu.
Moje iskustvo dugogodisnjeg života na Severno- američkom kontinentu doprinelo je da se moj umetnički jezik izgradi tako da je čitljiv publici koja živi u potpuno različitoj kulturnoj sredini od one iz koje ja potičem. Život u imigraciji, moja profesionalna putovanja i studiski boravci u intrnacionalnim kolonijama (Bunff, Bursa, Njujork, Berlin i Peking) takođe me je naučio toleranciji i boljem razumevanju različitih kultura. Pod uticajem svih ovih iskustava moj umetnički izraz je tokom godina postao otvoreniji i komunikativniji, formulišući teme koje su nam svima zajedničke i baveći se prvenstveno sličnostima u ljudskom iskustvu. Moji radovi pokušavaju da pročiscenom formom, ekonomijom materijala i minimalističkom estetikom otvore komunikaciju i pristup publici iz raznih kulturnih sredina. Kao primer pomenula bih rad Kuća u Egzilu (2002-2010) koji je prikazan na 15 izložbi u 6 zemalja i tri kontinenta i deo je izložbe Srpska savremena scena-Prigušena egzistencija u Nacionalnom Tajvanskom muzeju. Svojom arhetipskom formom kuće/doma i temom koja se odnosi na sigurnost i ugroženost u kontekstu globalnog društva, ovaj rad je bio podjednako blizak i prepoznatljiv publici u Severnoj Americi, Evropi i Aziji.
S.P. Na realizaciji izložbe Tri boje crvene okupljene su tri uspešne beogradske umetnice koje danas stvaraju u različitim delovima sveta, Vi i Božica Rađenović u Kanadi a Olivera Parlić u Beogradu. Sve tri u svom radu na različit način upotrebljavate crvenu boju. Ova boja se krajem devedesetih godina kao konstanta pojavila u vašem radu. U skulpturama odabranim za ovu izložbu Tihi jecaj, Razdvajanje i Prelivanje nastalim 1998. godine kombinujete materijale poput čarapa, menjajući im formu, iako je sama suština ženskih hulahopki da budu rastegljive/promenljive, sa odabranim odbačenim predmetima stavljajući ih sve zajedno u drugačiji, nov kontekst. Vaša dela prožeta su ličnim iskustvima, daleko od doslovnog prikazivanja vizualizujete nematerijalna stanja. Sama dvojnost crvene boje koja je najtemperamentnija i budi intenzivna osećanja u Vašem radu pored estetskog nosi i posebno koliko pozitivno toliko i negativno značenje što se posebno nagoveštava u nazivu crteža O strasti i besu kao širok spektar emocija koje Vaši radovi nose i izazivaju. Koji je simbolički kod crvene boje u Vašem radu, koliko ona nosi ženski predznak i ideološku konotaciju i koliko je crvena boja konstanta dok se emocije njom inspirisane menjaju?
V.P. Crvena boja u mojim radovima je u osnovi metafora za krv, uključujući sve pozitivne i negativne konotacije koje ona sobom nosi: krv kao egzistencijalni fluid koji nam daje život i krv kao substanca koja ima političke, ideološke i emotivne indikacije (krvne veze i pripadnost, intimne i emotivne veze, prolivanje krvi i stradanja u ime ideoloških i političkih ideja). Crvena boja u radovima na izlozbi Tri boje crvene je simbol emocija koje prelaze granice uobičajenih normi i osećanja koja ne mogu da se obuzdaju.
Krajem devedesetih godina moje umetničke prakse, crvena boja se pojavila kao adekvatan odgovor temema kojima sam se bavila u tom periodu: konflikt u domovini, rat i raspad bivše Jugoslavije kao i razaranje porodice i individue u tim turbulentnim vremenima. U radovima koji su tada nastali: Prolivanja, Razdvajanje, Tihi jecaji, O strasti i besu, iz projekt a Dom, crvena boja igra ključnu ulogu, simbolišući krv, pripadanje, nasilje i strast (uzavrela krv). Kontejneri u obliku šolja, posuda iz kojih se simbolično rasipa krv, crvene niti koje raseca dvoručna testera, crvene suze koje se razlivaju is kućnih vrata, simbolišu emocije koje su nezadržive i koje izlaze iz okvira normale i odražavaju ekstremno ljudsko ponašanje. Radovi iz ove serije se čitaju kao zaustavljeni film (frozen frame): odslikavajući trenutak izmedu potencijalog akta nasilja (prolivanja krvi) i želje da se taj momenat spreči. Crvene forme u ovim radovima govore o trenutku kada je uspostavljen balans između suprotnih emocija: razumevanja, ljubavi i saosećanja sa jedne strane i mržnje, straha i agresije sa druge.
Slavica Popov
Zrenjanin, jun, 2014.
