G.D. Stručna javnost i ljubitelji umetnosti rani period stvaralaštva Božice Rađenović (1989-1993), kada ste se predstavili na savremenoj jugoslovenskoj sceni, pamte po markantnim skulpturama u drvetu sa oslikanim partijama rađenim u duhu Nove skulpture i sliakrstva postmoderne. Nakon odlaska iz zemlje, u vašem kanadskom opusu skulpture u masivnom drvetu zamenjene su fluidnim oblicima u mekanim materijalima, koje realizujete pletenjem i upotrebom vunene niti i klupka vune. Rekli bismo da je jedan tipično „muski
princi“ klesanja u drvetu, koji je podrazumevao rad sa „opasnim“ alatima kao što su dleta, burgije, bušilice.., čija upotreba je mladoj asistentkinji i prvoj ženi na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, jedno vreme bila zabranjena, zamenjen jednim tipično „ženskim principom“ ručnog rada, tehnikom pletenja figura i oblika pomoću igli i vunene pređe. Prisetimo se da je mekana skulptura prisutna u svetskoj umetnosti još od Jozefa Bojsa i njegovih oblika izvedenih u filcu, vuni, upotrebi loja i sl., a naročito je postala popularna tokom 60. godina dvedesetog veka i pop arta. Tkanine i različite vrste niti koristili su za svoje skulpture/objekte američki umetnik Kles Oldenburg, potom Bari Flanagan i Luize Buržoa, koja je i vaša omiljena umetnica i česta inspiracija. Šta je (sve) uticalo na tako drastičnu promenu tehnike rada u vašem bavljenu skulpturom i opredeljenje za avanturu sa vunom u tehnici ručnog rada i pletenja likovnih formi i oblika?
B.R. Lepo ste rekli da se desila drastična promena, jer ja sam rat i napuštanje moje zemlje doživela kao tektonsku promenu koja je morala da se odrazi i na moj rad. U novom okruženju postala sam supruga, majka i osoba sa čudnim imenom. U toj novoj sredini pojavili su se drugi problemi i druge želje. Postoji nesto prokleto u ljudskoj prirodi, da ono čega imate na pretek nije važno. Tako je drvo, koji je bio moj glavni vajarski materijal i koga ima u izobilju u kanadskim šumama, više nije moglo da podrži sadržaje koji su u novim uslovima života i rada meni bili bitni. Takođe sam morala da pronađem materijal sa kojim bih mogla da putujem, a teški balvani su me vezivali za jedno mesto. Smatram da je moj posao da istražujem šta sa kojim materijalom mogu da izrazim, i ja svaki materijal shvatam kao novi likovni jezik. Prvo 2010. a potom i 2012. godine sam imala izložbe u Beogradu i posle 18 godina odsustvovanja sa scene, želela sam da donesem nešto iz Kanade, čega nema u Beogradu - poželela sam da donesem kanadsku zimu. Zato sam izložila seriju „džempera” za sve one i stvari kojima je poterebma zaštita.
Obuci džemper hladno je, je jedan od saveta koga smo često čuli i sećamo ga se iz detinjstva. Moja majka je plela. Za mene i moju sestru, plela je rukavice i džempere, štitila nas je od zime. Uz parolu „više vredi umeti nego imati”, ona me je naučila vrlo rano, da pletem, vezem i kukičam. Tada sam mislila da mi to nikada neće biti potrebno u životu. Ako skulptura dolazi od neispunjenih želja onda ove mekane skulpture dolaze od potrebe za sugurnošću i toplinom. Način izrade je sličan načinu građjenja skulpture od terakote gde se spoljašnjim zidom odvaja prazni unutrasnji prostor, čime se obuhvata nesto čega nema. Razvlačeje i promenljivost ovih mekih skulptura sugerišu nepostojanost sećanja.
G.D. Izložba naslovljena Tri boje crvene, čiji ste vi idejni tvorac, ima nameru da pokaže na primerima vaših radova, i stvaralaštva druge dve umetnice - Vesne Perunović, koja je multimedijalna autorka i takođe živi i stvara u Kanadi, i Olivere Parlić, beogradske vajarka, kako svaka od vas na svoj likovni, psihološki i simbolički način koristi crvenu boju u plastičkom oblikovanju skulptura, ready madea i instalacija. Činjenica je da su crvena, plava i žuta, uvek u svojstvu osnovnih boja, kontinuirano prisutne u tragovima još od vaših ranih radova, da bi potom crvena, materijalizovana u vunenoj pređi, preuzela dominantnu ulogu u kompleksnom građenju forme i estetike umetničkog dela. Kakav status zauzima crvena boja u vašem umetničkom radu ?
B.R. Ja boju koristim da ujedinim ili razdvojim formu. Tako moj ciklus crvenih, plavih ili žutih radova možete sagledati kao jedan crveni, žuti ili plavi rad. Kada umesto crnog tuša koristite crveni onada linije koje izvlačite izgledaju kao da su pisane krvlju a takvi iskazi moraju biti lični i iskreni. Crvena je boja u prvom licu, crvena je JA boja. Pred crvenom ne možete biti ravnodušni, ona budi strasti a njena ambivalentna priroda upućuje na dvoumljenje. Crvena je takođe boja mog detinjstva. Sećam se crvene vunene kape koja me je uvek golicala, crvenih lakovanih cipela kupljenih za broj veće i dana kad sam postala pionir. Igrali smo se crvenih rukavica sve dok nam prsti i ruke ne postanu crvene od bola.
G.D. Sad pokušavam da se prisetim nekih od naziva skulptura iz vašeg ranog beogradskog perioda kao što su: Špaga, Hula hop, Svlačenje, Spavač, Letač, Stoj na glavi, Penelope, Portret sa žutom trakom, itd, koje su sve imale narative simboličkog ali i autobiografskog karaktera. Novije figuralne scene iz kanadskog perioda kao što su one iz pomenutog ciklusa Obuci džemper, hladno je, Crvene rukavice, Paranje.. i drugi pregnantni oblici koje smo imali prilike da vidimo na dve beogradske izložbe, zadržale su nazive autopoetskog konteksta i prepoznaju se kao intimno psihološko, sociološko i političko promišljanje. Motive iz istorije umetnosti i mitologije takođe usvajate kao nazive nekih radova i akcija kao što su na primer Penelopa, Pijeta ili Paranje koji predstavlja crteže / skice za istoimeni performans u čijoj naraciji se prepoznaje tema Arijadnine niti koja postaje spasonosni putokaz iz lavirinta. Kako i koliko spasonosno klupče i nit vune personalizuju lično snalaženje u zamršenim situacijama i problemima života i umetnosti i simuliraju razrešenje?
B.R. Nit možete sagledatit i kao život, a, čvorove kao probleme i prepreke. Strpljenjem i kreativnošcu se mogu razmrsiti svi čvorovi. Egzil ima dva ognjišta. U egzilu uvek počinjete od nule, anonimnost vam daje slobodu da učunite sa sobom i svojim radom šta god poželite ali vas vezanost za zemlju iz koje dolazite čini da uvek osluškujete i pratite šta se u njoj dešava. Volela bih kad bi svi mogli da kažemo – moja zemlja je ceo svet.
Obuci džemper, hladno je je instalacija i naziv izložba iz 2010. godine, i tu u crvenoj, plavoj i žutoj sobi predmeti lebde i zauzimaju središnji prostor nepripadajući ni tavanici ni podu, već se traga za trećim prostorom. Taj rad govori o mom stanju nepripadanja. Moji najnoviji radovi Biti crven i Pijeta iz 2013. godine se bave samim kreativnim procesom tj. stvaranjem i uništavanjem. Za rad Biti crven isplela sam drugu kožu, a poslednju petlju sam ostvila nezavršenu, tako da sam u performansu, hodajući oko dva stuba i ostavljajući trag konca za sobom, napravila prostoriju moje visine. Sam rad postavlja pitanje: da li je ovako oblikovana skulptura plod performansa ili je performans trag skulpture?
Gordana Dobrić
Beograd, jun 2014.
