Позивница / Meghívó / Pozivnica

Са задовољством Вас позивамо на отварање изложбе  Три боје црвене

у уторак, 12. августа 2014, у 19 часова. 

Tisztelettel meghívjuk Önt A piros három színe című kiállítás megnyitójára,

2014. augusztus 12-én, kedden 19 órára.

Sa zadovoljstvom Vas pozivamo na otvorenje izložbe Tri boje crvene

u utorak, 12. kolovoza 2014., u 19 sati. 

Изложба је партнерски пројекат Културног центра Београда, Савремене галерије Зрењанин и Модерне галерије „Ликовни сусрет“ Суботица, уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије и Покрајинског секретаријата за културу и јавно информисање.

A kiállítás a Belgrádi Kulturális Központ (KCB), a nagybecskereki Kortárs Galéria és a szabadkai Képzőművészeti Találkozó Modern Galéria társprojektje, melyet a Szerb Köztársaság Művelődési és Tájékoztatási Minisztériuma és a Tartományi Művelődési és Tájékoztatási Titkárság támogat.

Izložba je partnerski projekat Kulturnog centra Beograda, Savremene galerije Zrenjanin i Moderne galerije „Likovni susret“ Subotica, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbijei Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje.

Модерна галерија „Ликовни сусрет” Суботица, Парк Ференца Рајхла 5 / Пон.-петак 8-19, суб. 9-13
Képzőművészeti Találkozó Modern Galéria Szabadka, Raichle Ferenc park 5. / H-P 8-19, SZ 9-13
Moderna galerija „Likovni susret” Subotica, Park Ferenca Rajhla 5. / Pon.-petak 8-19, subotom 9-13
46.1016842, 19.6689344

O BOJAMA, OBLICIMA I OSEĆANJIMA sa Oliverom Parlić Karajanković

N.T. U svojoj knjizi Boje naših sećanja francuski istoričar Mišel Pasturo, opisujući situaciju u kojoj je njegovim prijateljicama jednog zimskog dana 1961. godine bio zabranjen ulazak u gimnaziju jer su tada na sebi imale crvene pantalone, piše kako je postepeno formirana svest o crvenoj boji kao o „prestupničkoj i opasnoj”. 

Da li vezujete neko svoje sećanje za crvenu boju? I koja su za Vas njena značenja?

O.P. Moja sećanja su u mojim prstima (to je i jedan od razloga zbog čega ručni rad), ali kada govorimo o značenju koje za mene ima crvena boja, uvek pođem od činjenice da je moja omiljena boja zelena. Odakle onda toliko crvene? 

Biti crvena je neizbežno, to nije stvar izbora. Sklonost ka crvenoj boji nam je urođena. Možda ovo objašnjava zašto je u gotovo svim jezicima izraz za crvenu boju stariji od bilo kog drugog. Pre plave, žute ili zelene, bila je crvena, boja krvi i vatre, koje su bile međe naše egzistencije.

Zbog čega smo pocrveneli? Da li su u pitanju ideologija ili fiziološki procesi našeg tela? U prostoru između ova dva značenja nalazi se i povod za seriju mojih crvenih radova/objekata. U najširem smislu dilema (ukoliko uopšte i postoji) mogla bi se svesti na dihotomiju: priroda/kultura. Tu smo razapete: pripitomljene, ali divlje po svom poreklu. Bezimena divljina još uvek naseljava neki udaljeni deo našeg bića. Iako je to civilizacijska tema, namerno govorim samo u ženskom rodu, jer mi smo crvene. Biti crvena - to je poput stanja ekstremne osećajnosti, velike preteranosti, razdraženosti. Opasnosti. Biti velika hodajuća rana i uprkos tome cvetati, posedovati lepotu. Crveno oličava žensko telo koje može da donese život, ili pak da ga razori, pod okriljem mita. Od davnina se povezuje sa ljubavlju i seksualnošću. Otuda konac, mnogo konca, mnogo veza i vezica bez kraja i konca. Po Jungu, crvenjenje ima svoj ekvivalent u otvaranju nivoa vrednosti u sebi samom, uz pozitivan porast osećanja vlastite vrednosti i povećanja stvaralačkih snaga iz Sopstva (Selbst).

N.T. Izložba Tri boje crvene ima objedinjujuću temu u vidu upotrebe iste boje od strane tri veoma samosvojne umetnice. Ipak, čitava postavka se čini kao prilično homogena celina, i to ne samo zbog činjenice da se ispituju oblici prisustva iste boje u različitim opusima, već i zato što predstavljeni radovi sve tri umetnice nose određenu sličnu, uslovno rečeno, osećajnu nit.

Da li je i vi prepoznajete? 

O.P. Radove Božice Rađenović i Vesne Perunović doživljavam kao meni veoma bliske. Usudila bih se da tu osećajnu nit imenujem kao žensko iskustvo, ma koliko to bio neuhvatljiv i kompleksan pojam za definiciju.

N.T. Kako vidite svoj rad u odnosu na rad Božice Rađenović i Vesne Perunović? Gde vidite eventualne sličnosti, a gde razlike?

O.P. Ovakva vrsta pitanja zahteva ozbiljno teorijsko razmatranje, u šta se ovom prilikom ne bih upuštala. Čini mi se da se svi radovi nalaze u stalnom kretanju između intimnog, ličnog prostora i sfere javnog, a opet baveći se univerzalnim pitanjima naše egzistencije. 

U „razgovoru” s umetničkim radovima, pa tako i u ovom slučaju, kada su u pitanju Vesnini i Božičini radovi, ja im se jednostavno prepustim, uživam u čulnom izazovu koji je postavljen pred posmatrača. Pitanja i relacije koje Božica i Vesna, svaka na svoj način otvaraju kroz kompleksnu slojevitost njihovih radova, za mene su neka vrsta hrane, nužna potreba i težnja mog bića. Najjednostavnije i najtačnije rečeno: ja volim njihove radove. 

N.T.  U  kataloškom  tekstu  za  Vašu  izložbu  Ručni  radovi,  održanu  2008.  godine  u  Likovnoj  galeriji  Kulturnog centra Beograda, Maja Ćirić piše kako Vaši radovi „nastaju iz osećanja. U početku je to nešto (zamršeno kupko?) neizdiferencirano, maglovito i nejasno, dominantno je samo osećanje, kao trag koji se prati. Tek kroz neposredan rad to nešto mutno i nedefinisano dobija oštrinu i smisao.”

Sledeći ovu tezu Ćirićeve, da li biste mogli da pojasnite samo to osećanje, njegovu prirodu i da ga dovedete u vezu sa oblikom koji ono konačno preuzima? 

O.P. Hakim Bej bi rekao: Proučimo nevidljivost da bismo naučili da pravilno rukujemo vidljivošću. U tom smislu proces nastanka rada jeste transformacija podsvesnih, skrivenih procesa i stanja u svesne sadržaje, pri čemu su poistovećeni individualni unutrašnji razvoj i oblikovanje umetničkog iskaza. Svakako da ova individualna transformacija sadrži i reflektuje i složene odnose koji postoje u okviru jedne društvene zajednice. Kada govorimo o tom početnom tragu, za mene je on uvek rezultat preseka psihološkog stanja i fizičkih sila koje mogu biti pripisane tim stanjima duha i što da ne i tela. Čini mi se da većina mojih radova zapravo egzistira na tim kinestetičkim silama. Predmetima uvek prilazim intuitivno, uvažavajući njihovu mogućnost transformacije i postajanja telom. Tok rada na nekom objektu uvek je uslovljen dijalogom s materijalom koji koristim,uvek osluškujem i šta materijal  ima  da  kaže,  tragam  za  prirodnim  vezama  između  elemenata,  ne  verujem  da  bih  se  ikad  poslužila lepkom (osim ukoliko gest lepljenja kao takav nije tema rada).

N.T. Kad završite jedan rad, koliko je on veran tom početnom osećanju?

O.P. Ukoliko bi se pokazalo da su početna i krajnja tačka ovog procesa istovetne, smatrala bih svoj rad i istraživanje neuspešnim, besmislenim. Motivacija za rad i jeste mogućnost otkrivanja novih relacija i teritorija. Ja čak ni ne umem da radim projektno: napravim skicu, pa onda to u svim tačkama doslovno prenesem u završni materijal, mogla bih da kažem da se prema takvom obrascu odnosim subverzivno. Možda moju stvaralačku putanju najbolje opisuje metoda Lutati i izgubiti se.

Nela Tonković

Subotica, Beograd, jun 2014.

TRI GRADA.... TRI BOJE CRVENE... – Razgovor sa Vesnom Perunović

S.P. Sveobuhvatnom prikazu  Vašeg multimedijalnog opusa u regionu tokom 2010. i 2011. godine prethodio je dvadesetogodišnji boravak u Kanadi koji se ispostavio kao važan ne samo u ličnom  već  i u profesionalnom smislu. Ova promena se odrazila kako na teme koje obrađujete tako i na izbor medija izražavanja. Izlagali ste pritom na mnogim značajnim međunarodnim izložbama i bijenalima (Kuba, Portugalija, Albanija, Velika Britanija, Nemačka, Italija). U Kanadi ste izlagali na brojnim samostalnim i grupnim izložbama, a nedavno ste izlagali i kao jedan od 15 izabranih autora koji su predstavili savremenu umetničku scenu Srbije na izložbi Prigušena egzistencija u Nacionalnom muzeju likovnih umetnosti Tajvana u Tajčungu (R Kina). Vaše radove je videla publika na nekoliko kontinenata sa različitim kulturološkim nasleđem, pa i izložba Tri boje crvene se prezentuje u tri grada u Srbiji koje odlikuje multikulturalnost (Beograd, Zrenjanin, Subotica). Teme kojima se Vi bavite, pitanja rodnog identiteta, doma ali i političke teme koje prožimaju pitanja granica, egzila su Vama lično značajne ali i univerzalne,  koliko je Vaš rukopis prepoznat u različitim kulturama?

V.P. Moj rad se bavi  pitanjima granica, identiteta, egzila, doma, porodice, tranzicije, i prolaznosti. Ove teme su po svojoj prirodi  primarno humanističke i socio-političke. Kroz svoj umetnički proces ja prvenstveno pokušavam da prenesem svoje lično iskustvo, povezujući ga sa univerzalnim političkim i socijanim kontekstom. Iako je moj rad autobiografski, moj umetnički jezik koristi simbole i metafore koje su otvorene za intrepretaciju i dijalog, i samim tim prilagođene univerzalnijem kontekstu.

Moje iskustvo dugogodisnjeg života na Severno- američkom kontinentu doprinelo je da se moj umetnički jezik izgradi tako da je čitljiv publici koja živi u potpuno različitoj kulturnoj sredini od one iz koje ja potičem. Život u imigraciji, moja profesionalna putovanja i studiski boravci u intrnacionalnim kolonijama (Bunff, Bursa, Njujork, Berlin i Peking) takođe me je naučio toleranciji i boljem razumevanju različitih kultura. Pod uticajem svih ovih iskustava  moj umetnički izraz je tokom godina postao otvoreniji i komunikativniji,  formulišući teme koje su nam svima zajedničke i baveći se prvenstveno sličnostima u ljudskom iskustvu. Moji radovi pokušavaju da pročiscenom formom, ekonomijom materijala i minimalističkom estetikom otvore komunikaciju i pristup publici iz raznih kulturnih sredina.  Kao primer pomenula bih rad Kuća u Egzilu (2002-2010) koji je prikazan na 15 izložbi u 6 zemalja i tri kontinenta i deo je izložbe Srpska savremena scena-Prigušena egzistencija u Nacionalnom Tajvanskom muzeju. Svojom arhetipskom formom kuće/doma i temom koja se odnosi na sigurnost i ugroženost u kontekstu globalnog društva, ovaj rad je bio podjednako blizak i prepoznatljiv publici u Severnoj Americi, Evropi i Aziji.

S.P. Na realizaciji izložbe Tri boje crvene okupljene su tri uspešne beogradske umetnice koje danas stvaraju u različitim delovima sveta, Vi i Božica Rađenović u Kanadi a Olivera Parlić u Beogradu. Sve tri u svom radu na različit način upotrebljavate crvenu boju. Ova boja se krajem devedesetih godina kao konstanta pojavila u vašem radu. U skulpturama odabranim za ovu izložbu Tihi jecaj, Razdvajanje i Prelivanje nastalim 1998. godine kombinujete materijale poput čarapa, menjajući im formu, iako je sama suština ženskih hulahopki da budu rastegljive/promenljive, sa odabranim odbačenim predmetima stavljajući ih sve zajedno u drugačiji, nov kontekst.  Vaša dela prožeta su ličnim iskustvima, daleko od doslovnog prikazivanja vizualizujete nematerijalna stanja. Sama dvojnost crvene boje koja je najtemperamentnija i budi intenzivna osećanja u Vašem radu pored estetskog nosi i posebno koliko pozitivno toliko i negativno značenje što se posebno nagoveštava u nazivu crteža O strasti i besu kao širok spektar emocija koje Vaši radovi nose i izazivaju. Koji je simbolički kod crvene boje u Vašem radu, koliko ona nosi ženski predznak i ideološku konotaciju i koliko je crvena boja konstanta dok se emocije njom inspirisane menjaju?

V.P. Crvena boja u mojim radovima je u osnovi metafora za krv, uključujući sve pozitivne i negativne konotacije koje ona sobom nosi: krv kao egzistencijalni fluid koji nam daje život i krv kao substanca koja ima političke, ideološke i emotivne indikacije (krvne veze i pripadnost, intimne i emotivne veze, prolivanje krvi i stradanja u ime ideoloških i političkih ideja). Crvena boja u radovima na izlozbi Tri boje crvene je simbol emocija koje prelaze granice uobičajenih normi i osećanja koja ne mogu da se obuzdaju. 

Krajem devedesetih godina moje umetničke prakse, crvena boja se pojavila kao adekvatan odgovor temema kojima sam se bavila u tom periodu: konflikt u domovini, rat i raspad bivše Jugoslavije kao i razaranje porodice i individue u tim turbulentnim vremenima. U radovima koji su tada nastali: Prolivanja, Razdvajanje, Tihi jecaji, O strasti i besu, iz projekt a Dom, crvena boja igra ključnu ulogu, simbolišući krv, pripadanje, nasilje i strast (uzavrela krv). Kontejneri u obliku šolja, posuda iz kojih se simbolično rasipa krv, crvene niti koje raseca dvoručna testera, crvene suze koje se razlivaju is kućnih vrata, simbolišu emocije koje su nezadržive i koje izlaze iz okvira normale i odražavaju ekstremno ljudsko ponašanje. Radovi iz ove serije se čitaju kao zaustavljeni film (frozen frame): odslikavajući trenutak izmedu potencijalog akta nasilja (prolivanja krvi) i želje da se taj momenat spreči. Crvene forme u ovim radovima govore o trenutku kada je uspostavljen balans između suprotnih  emocija: razumevanja, ljubavi i saosećanja sa jedne strane i mržnje, straha i agresije sa druge. 

Slavica Popov

Zrenjanin, jun, 2014.

NITI, ČVORIŠTA – Razgovor sa Božicom Rađenović

G.D. Stručna javnost i ljubitelji umetnosti rani period stvaralaštva Božice Rađenović (1989-1993), kada ste se predstavili na savremenoj jugoslovenskoj sceni,  pamte po markantnim skulpturama u drvetu sa oslikanim partijama rađenim u duhu Nove skulpture i sliakrstva postmoderne. Nakon odlaska iz zemlje, u vašem kanadskom opusu skulpture u masivnom drvetu zamenjene su fluidnim oblicima u mekanim materijalima, koje realizujete pletenjem i upotrebom vunene niti i klupka vune. Rekli bismo da je jedan tipično „muski 

princi“ klesanja u drvetu, koji je podrazumevao rad sa „opasnim“ alatima kao što su dleta, burgije, bušilice.., čija upotreba je mladoj asistentkinji  i prvoj ženi na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, jedno vreme bila zabranjena, zamenjen jednim tipično „ženskim principom“ ručnog rada, tehnikom pletenja figura i oblika pomoću igli i vunene pređe. Prisetimo se da je mekana skulptura prisutna u svetskoj umetnosti još od Jozefa Bojsa i njegovih oblika izvedenih u filcu, vuni, upotrebi loja i sl.,  a naročito je postala popularna tokom 60. godina dvedesetog veka i pop arta. Tkanine i različite vrste niti koristili su za svoje skulpture/objekte američki umetnik Kles Oldenburg, potom Bari Flanagan i Luize Buržoa, koja je i vaša omiljena umetnica i česta inspiracija. Šta je (sve) uticalo na tako drastičnu promenu tehnike rada u vašem bavljenu skulpturom i opredeljenje za avanturu sa vunom u tehnici ručnog rada i pletenja likovnih formi i oblika?

B.R. Lepo ste rekli da se desila drastična promena, jer ja sam rat i napuštanje moje zemlje doživela kao tektonsku promenu koja je morala da se odrazi i na moj rad. U novom okruženju postala sam supruga, majka i osoba sa čudnim imenom. U toj novoj sredini pojavili su se drugi problemi i druge želje. Postoji nesto prokleto u ljudskoj prirodi, da ono čega imate na pretek nije važno. Tako je drvo, koji je bio moj glavni vajarski materijal i koga ima u izobilju u kanadskim šumama, više nije moglo da podrži sadržaje koji su u novim uslovima života i rada meni bili bitni. Takođe sam morala da pronađem materijal sa kojim bih mogla da putujem, a teški balvani su me vezivali za jedno mesto. Smatram da je moj posao da istražujem šta sa kojim materijalom mogu da izrazim, i ja svaki materijal shvatam kao novi likovni jezik. Prvo 2010. a potom i 2012. godine sam imala izložbe u Beogradu i posle 18 godina odsustvovanja sa scene, želela sam da donesem nešto iz Kanade, čega nema u Beogradu - poželela sam da donesem kanadsku zimu. Zato sam izložila seriju „džempera” za sve one i stvari kojima je poterebma zaštita.

Obuci džemper hladno je, je jedan od saveta koga smo često čuli i sećamo ga se iz detinjstva. Moja majka je plela. Za mene i moju sestru, plela je rukavice i džempere, štitila nas je od zime. Uz parolu „više vredi umeti nego imati”,  ona me je naučila vrlo rano, da pletem, vezem i kukičam. Tada sam mislila da mi to nikada neće biti potrebno u životu. Ako skulptura dolazi od neispunjenih želja onda ove mekane skulpture dolaze od potrebe za sugurnošću i toplinom. Način izrade je sličan načinu građjenja skulpture od terakote  gde se spoljašnjim zidom odvaja prazni unutrasnji prostor, čime se obuhvata nesto čega nema. Razvlačeje i promenljivost ovih mekih skulptura sugerišu nepostojanost sećanja.

G.D. Izložba  naslovljena Tri boje crvene, čiji ste vi idejni tvorac, ima nameru da pokaže na primerima vaših radova, i stvaralaštva druge dve umetnice - Vesne Perunović, koja je multimedijalna autorka i takođe živi i stvara u Kanadi, i Olivere Parlić, beogradske vajarka, kako svaka od vas na svoj likovni, psihološki i simbolički način koristi crvenu boju u plastičkom oblikovanju skulptura, ready madea i instalacija.  Činjenica je da su crvena, plava i žuta, uvek u svojstvu osnovnih boja, kontinuirano prisutne u tragovima još od vaših ranih radova,  da bi potom crvena, materijalizovana u vunenoj pređi, preuzela dominantnu ulogu u kompleksnom građenju forme i estetike umetničkog dela. Kakav status zauzima crvena boja u vašem umetničkom radu ?

B.R. Ja boju koristim da ujedinim ili razdvojim formu. Tako moj ciklus crvenih, plavih ili žutih radova  možete sagledati kao jedan crveni, žuti ili plavi rad. Kada umesto crnog tuša koristite crveni onada linije koje izvlačite izgledaju kao da su pisane krvlju a takvi iskazi moraju biti lični i iskreni. Crvena je boja u prvom licu, crvena je JA boja. Pred crvenom ne možete biti ravnodušni, ona budi strasti a njena ambivalentna priroda upućuje na dvoumljenje. Crvena je takođe boja mog detinjstva. Sećam se crvene vunene kape koja me je uvek golicala, crvenih lakovanih cipela kupljenih za broj veće i dana kad sam postala pionir. Igrali smo se crvenih rukavica sve dok nam prsti i ruke ne postanu crvene od bola.

G.D. Sad pokušavam da se prisetim nekih od naziva skulptura iz vašeg ranog beogradskog perioda kao što su: Špaga, Hula hop, Svlačenje, Spavač, Letač, Stoj na glavi, Penelope, Portret sa žutom trakom, itd, koje su sve imale narative simboličkog ali i autobiografskog karaktera. Novije figuralne scene iz kanadskog perioda kao što su  one iz pomenutog  ciklusa Obuci džemper, hladno je, Crvene rukavice, Paranje.. i drugi pregnantni oblici koje smo imali prilike da vidimo na dve beogradske izložbe, zadržale su nazive autopoetskog konteksta i prepoznaju se kao intimno psihološko, sociološko i političko promišljanje. Motive iz istorije umetnosti i mitologije takođe usvajate kao nazive nekih radova i akcija kao što su na primer Penelopa, Pijeta ili Paranje koji predstavlja crteže / skice za istoimeni performans u čijoj naraciji se prepoznaje tema Arijadnine niti koja postaje spasonosni putokaz iz lavirinta. Kako i koliko spasonosno klupče i nit vune personalizuju lično snalaženje u zamršenim situacijama i problemima života i umetnosti i simuliraju razrešenje?

B.R. Nit možete sagledatit i kao život, a, čvorove kao probleme i prepreke. Strpljenjem i kreativnošcu se mogu razmrsiti svi čvorovi. Egzil ima dva ognjišta. U egzilu uvek počinjete od nule, anonimnost vam daje slobodu da učunite sa sobom i svojim radom šta god poželite ali vas vezanost za zemlju iz koje dolazite čini da uvek osluškujete i pratite šta se u njoj dešava. Volela bih kad bi svi mogli da kažemo – moja zemlja je ceo svet.

Obuci džemper, hladno je je instalacija i naziv izložba iz 2010. godine, i tu u crvenoj, plavoj i žutoj sobi predmeti lebde i zauzimaju središnji prostor nepripadajući ni tavanici ni podu, već se traga za trećim prostorom. Taj rad govori o mom stanju nepripadanja. Moji najnoviji radovi Biti crven i Pijeta iz 2013. godine se bave samim kreativnim procesom tj. stvaranjem i uništavanjem. Za rad Biti crven isplela sam drugu kožu, a poslednju petlju sam ostvila nezavršenu, tako da sam u performansu, hodajući oko dva stuba i ostavljajući trag konca za sobom, napravila prostoriju moje visine. Sam rad postavlja pitanje: da li je ovako oblikovana skulptura plod performansa ili je performans trag skulpture?

Gordana Dobrić 

Beograd, jun 2014.