N.T. U svojoj knjizi Boje naših sećanja francuski istoričar Mišel Pasturo, opisujući situaciju u kojoj je njegovim prijateljicama jednog zimskog dana 1961. godine bio zabranjen ulazak u gimnaziju jer su tada na sebi imale crvene pantalone, piše kako je postepeno formirana svest o crvenoj boji kao o „prestupničkoj i opasnoj”.
Da li vezujete neko svoje sećanje za crvenu boju? I koja su za Vas njena značenja?
O.P. Moja sećanja su u mojim prstima (to je i jedan od razloga zbog čega ručni rad), ali kada govorimo o značenju koje za mene ima crvena boja, uvek pođem od činjenice da je moja omiljena boja zelena. Odakle onda toliko crvene?
Biti crvena je neizbežno, to nije stvar izbora. Sklonost ka crvenoj boji nam je urođena. Možda ovo objašnjava zašto je u gotovo svim jezicima izraz za crvenu boju stariji od bilo kog drugog. Pre plave, žute ili zelene, bila je crvena, boja krvi i vatre, koje su bile međe naše egzistencije.
Zbog čega smo pocrveneli? Da li su u pitanju ideologija ili fiziološki procesi našeg tela? U prostoru između ova dva značenja nalazi se i povod za seriju mojih crvenih radova/objekata. U najširem smislu dilema (ukoliko uopšte i postoji) mogla bi se svesti na dihotomiju: priroda/kultura. Tu smo razapete: pripitomljene, ali divlje po svom poreklu. Bezimena divljina još uvek naseljava neki udaljeni deo našeg bića. Iako je to civilizacijska tema, namerno govorim samo u ženskom rodu, jer mi smo crvene. Biti crvena - to je poput stanja ekstremne osećajnosti, velike preteranosti, razdraženosti. Opasnosti. Biti velika hodajuća rana i uprkos tome cvetati, posedovati lepotu. Crveno oličava žensko telo koje može da donese život, ili pak da ga razori, pod okriljem mita. Od davnina se povezuje sa ljubavlju i seksualnošću. Otuda konac, mnogo konca, mnogo veza i vezica bez kraja i konca. Po Jungu, crvenjenje ima svoj ekvivalent u otvaranju nivoa vrednosti u sebi samom, uz pozitivan porast osećanja vlastite vrednosti i povećanja stvaralačkih snaga iz Sopstva (Selbst).
N.T. Izložba Tri boje crvene ima objedinjujuću temu u vidu upotrebe iste boje od strane tri veoma samosvojne umetnice. Ipak, čitava postavka se čini kao prilično homogena celina, i to ne samo zbog činjenice da se ispituju oblici prisustva iste boje u različitim opusima, već i zato što predstavljeni radovi sve tri umetnice nose određenu sličnu, uslovno rečeno, osećajnu nit.
Da li je i vi prepoznajete?
O.P. Radove Božice Rađenović i Vesne Perunović doživljavam kao meni veoma bliske. Usudila bih se da tu osećajnu nit imenujem kao žensko iskustvo, ma koliko to bio neuhvatljiv i kompleksan pojam za definiciju.
N.T. Kako vidite svoj rad u odnosu na rad Božice Rađenović i Vesne Perunović? Gde vidite eventualne sličnosti, a gde razlike?
O.P. Ovakva vrsta pitanja zahteva ozbiljno teorijsko razmatranje, u šta se ovom prilikom ne bih upuštala. Čini mi se da se svi radovi nalaze u stalnom kretanju između intimnog, ličnog prostora i sfere javnog, a opet baveći se univerzalnim pitanjima naše egzistencije.
U „razgovoru” s umetničkim radovima, pa tako i u ovom slučaju, kada su u pitanju Vesnini i Božičini radovi, ja im se jednostavno prepustim, uživam u čulnom izazovu koji je postavljen pred posmatrača. Pitanja i relacije koje Božica i Vesna, svaka na svoj način otvaraju kroz kompleksnu slojevitost njihovih radova, za mene su neka vrsta hrane, nužna potreba i težnja mog bića. Najjednostavnije i najtačnije rečeno: ja volim njihove radove.
N.T. U kataloškom tekstu za Vašu izložbu Ručni radovi, održanu 2008. godine u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, Maja Ćirić piše kako Vaši radovi „nastaju iz osećanja. U početku je to nešto (zamršeno kupko?) neizdiferencirano, maglovito i nejasno, dominantno je samo osećanje, kao trag koji se prati. Tek kroz neposredan rad to nešto mutno i nedefinisano dobija oštrinu i smisao.”
Sledeći ovu tezu Ćirićeve, da li biste mogli da pojasnite samo to osećanje, njegovu prirodu i da ga dovedete u vezu sa oblikom koji ono konačno preuzima?
O.P. Hakim Bej bi rekao: Proučimo nevidljivost da bismo naučili da pravilno rukujemo vidljivošću. U tom smislu proces nastanka rada jeste transformacija podsvesnih, skrivenih procesa i stanja u svesne sadržaje, pri čemu su poistovećeni individualni unutrašnji razvoj i oblikovanje umetničkog iskaza. Svakako da ova individualna transformacija sadrži i reflektuje i složene odnose koji postoje u okviru jedne društvene zajednice. Kada govorimo o tom početnom tragu, za mene je on uvek rezultat preseka psihološkog stanja i fizičkih sila koje mogu biti pripisane tim stanjima duha i što da ne i tela. Čini mi se da većina mojih radova zapravo egzistira na tim kinestetičkim silama. Predmetima uvek prilazim intuitivno, uvažavajući njihovu mogućnost transformacije i postajanja telom. Tok rada na nekom objektu uvek je uslovljen dijalogom s materijalom koji koristim,uvek osluškujem i šta materijal ima da kaže, tragam za prirodnim vezama između elemenata, ne verujem da bih se ikad poslužila lepkom (osim ukoliko gest lepljenja kao takav nije tema rada).
N.T. Kad završite jedan rad, koliko je on veran tom početnom osećanju?
O.P. Ukoliko bi se pokazalo da su početna i krajnja tačka ovog procesa istovetne, smatrala bih svoj rad i istraživanje neuspešnim, besmislenim. Motivacija za rad i jeste mogućnost otkrivanja novih relacija i teritorija. Ja čak ni ne umem da radim projektno: napravim skicu, pa onda to u svim tačkama doslovno prenesem u završni materijal, mogla bih da kažem da se prema takvom obrascu odnosim subverzivno. Možda moju stvaralačku putanju najbolje opisuje metoda Lutati i izgubiti se.
Nela Tonković
Subotica, Beograd, jun 2014.
